RECENZIJA

 

           U ranu jesen 2002.godine, u Pančevu na terenima teniskog kluba " Dinamo", održavao se tradicionalni međunarodni juniorski turnir u organizaciji ITF-a za tenisere i teniserke do 18. godina. Nekoliko dana pre turnira čiji sam bio direktor, zamoljen sam od ljudi iz Teniskog saveza Srbije da omogućim jednoj našoj petnaestogodišnjoj velikoj nadi učešće na turniru, pošto se upravo vraća iz kampa Nikole Pilića u Srbiju i trebalo bi proveriti njegove potencijale u igri sa starijim igračima. Pogađate, ime tog dečaka je Novak Đoković. Sedam dana posle toga, Novak je bez izgubljenog seta, osvojio turnir. Tako je na neki način, tenisku karijeru budućeg najboljeg tenisera sveta, počeo u gradu Pančevu. Jedanaest godina posle toga, naš sugrađanin Dušan Milojkov, kreće put Pariza na biciklu, u želji da svojim gestom, podrži Novaka da prvi put osvoji Grand slam titulu koja mu nedostaje. Značajnu podršku putovanja dala su deca Pančeva koja su mu svojim likovnim i literarnim radovima na temu Novaka i tenisa, poslali poruke ljubavi. U knjizi čitamo kako je Dušan predao te poruke Novaku, koji je oduševljeno reagovao. Ovo je 12. putovanje za skoro isto toliko godina Dušana Milojkova ka našim sportistima, a ovo ispred nas je 12. knjiga putopisa.
              Boreći se protiv vetra i kiše, sunca i hladnoće, prelazeći stotine kilometara, Dušan Milojkov se bori za ostvarivanje svojih dečačkih snova, dokazujući da nijedan cilj nije neostvariv kada ka njemu iskreno i požrtvovano stremite. Krenuti iz Pančeva na toliki put samo da bi čoveku kom se iskreno divite poželeli uspeh i kako bi mu pokazali koliko cenite to što on radi, ne može svako. To može samo neko ko zna da ceni prave ljudske vrednosti i prava ljudska dostignuća, ne štedeći i davajući sebe u potpunosti.
       Dušan pišući o putovanjima stvara divne i poučne priče.  To su iskrena, neposredna, lakim stilom pisana svedočanstva o ljudima, zemljama, pejzažima... Čitalac čitajući njegove redove vidi ljude, gradove, sela, zaseoke i ima osećaj kao da putuje i piše zajedno sa njim, prilikom čega u svojoj mašti postaje deo avanture. Jednostavno, " putujući" sa Dušanom nemoguće je ne osećati asfalt ispod guma, kišu na obrazima i ponekad, kao na ovom putovanju, vrlo retko, sunce na leđima. Ono što, po meni, ipak ostaje najvrednije iz svega što Dušan radi za čitaoce su lepe priče o putovanjima, nepoznatim prostorima, to su priče o susretima sa našim sportistima, to je slika Dušana koji u majici sa grbom Pančeva promoviše grad i zemlju koju toliko voli. Najvrednije u ovim putovanjima je Dušanova poruka o životnom cilju i činjenica da su snovi ostvarivi ukoliko ih iskreno i potpuno želite, kao i to, da na ovom svetu, ne postoji mesto koje je tako daleko, da do njega ne možete stići, pod uslovom da vas tamo vodi srce, ljubav i iskrena želja da do njega stignete. Svaki čovek poput Dušana, ako sanja svoj Pariz, do Pariza će i stići, ako ka njemu krene iskreno i sa ljubavlju. To je ono što nam Dušan kaže, ono što svaki čitalac od Dušana treba da nauči.
          Na kraju ove recenzije, želim da naznačim da se nadam da ovo nije posledni put da je Dušan krenuo ka osvajanju Roland Garros-a i da će u godinama koje su ispred nas Dušan biti deo Novakovog velikog uspeha. Ja lično, kao sportista i ljubitelj tenisa, sanjam da budem deo takve avanture. 
            Zahvaljujem se autoru na mogućnosti, da svojim skromnim komentarom budem deo ove priče.