Život je postojao i pre nas, postojaće i jači je od nas. Stvar je samo u tome šta ćemo uspeti da ugrabimo, da vidimo... Svako radi ono što voli, prvo iz zadovoljstva. Kasnije od toga oboli, samo što se neke bolesti leče, neke ne. Moja bolest je vožnja bicikla koja mi omogućava da pobegnem od svakodnevnih problema što ih stvara život. Svako putovanje na nekoliko dana bežanje je od problema, ali na žalost oni me i dalje čekaju. Neke zahvaljujući biciklu po povratku uspevam da rešim, ali se javljaju novi. Oni konstantno prazne čoveka, a pogotovo čoveka kakav sam ja, u duši večita profi skitnica koja kao Petar Pan nikada neće hteti da odraste. Na trenutake osećam to pražnjenje, ali s notesom, olovkom, fotoaparatom i kamerom u ruci, i pedalama pod nogama uspevam da ga svedem na minimum. To je tako, život je uredio da u njemu uvek ima mesta za nova punjenja. Da nije tako gde bi stala uzbuđenja, doživljaji i utisci sa raznih putovanja.
A kako je to počelo?
 Bilo je to sada već davno. Kada sam imao desest godina na državnoj televiziji prikazivane su predivne epizode putopisne serije Karavan Milana Kovačevića koje su udarile temelj mom načinu života i pogledu na svet. Gledajući Karavan razmišljao sam kako ću kad-tad, svojim omiljenim prevoznim sredstvom, biciklom, putovati našom prirodnim lepotama, bogatom zemljom. Snovi su počeli da se ostvaruju prelaženjem hiljade kilometara snagom volje koja se u meni rasplamsala do te mere da su gume mog bicikla ostavile tragove identične tragovima koje su na mene ostavile putopisne serije Kovačevićevog Karavana.
Kada sam postao tinejdžer počeo sam da vozim Jugoslavijom, a kasnije, kao zreliji i Evropom, Na svim putovanjima doživljavao sam nepredvidivosti uz razne dogodovštine. I dan danas često doručkujem pod nekim drvetom, ručam na sedalu, a večeram pod najlepšim zaklonom za slobodne ljude, pod zvezdama. Kao svoj gospodar za sebe i svoj bicikl mogu reći da smo dve lutalice koje svake godine kreću u susret našim sportistima širom Evrope.